Moja dela

 Osecao sam zivot. Pravi zivot. Mrzeli su me, pljuvali, gazili po meni kao po staroj ponjavi, odbijali su me, poricali moje postojanje. Nije li to pravi zivot? U koje bih cudo mogao da verujem kao veciti izgnanik i samotnjak? O kom bogu mi vi pricate kada ga ni sami nikada niste osetili? Zeleo bih da vrisnem i da se probudim kao iz najgore nocne more, ali iz zivota budjenja nema. Nazalost. Kada su me najvise gazili, a bilo je takvih prilika zaista bezbroj, nikome nisam mogao da se molim da spasi, ne moju dusu, vec ovo malo zivota sto je postojalo u meni. Ne zelim da krivim druge, verovatno sam sam kriv sto sam im to dozvolio, ali sada znam da je gotovo…zauvek.

Moja prica pocinje isuvise rano, jos u najranijem detinjstvu. Uvek sam bio nekako drugaciji od drugih, “umetnicka dusa” kako su govorili moji roditelji. Uvek sam I zamisljen. Tada mi to nije bilo vazno, mislio sam samo na to kako da mi prodje dan i uvek izmisljao neke nove igre koje bih igrao sam kada nema nikog u blizini. Nikada me nisu zvali decaci iz ulice da igram sa njima fudbal, kosarku ili bilo sta drugo. Tada nisam mario za to, bio sam sam sebi dovoljan, mozda I dosadan ponekad, ali to je bila moja najveca greska. Sada se kajem, ali bojim se da je kasno.