Moja dela

Gitara

Vidim

Iskidane žice gitare, kako lepršaju na prolećnom vetru

Dune li vetar malo jače

Odneće ih, uništiće ih

Plašim se

 

Vidim

Polomljeni instrument kako moli za milost

A uprkos tome lomi se sve više

Te žice...

Uvek su bile tako nežne

Tako jake

Dale mi smeh

Dale mi suze

Njihov jecaj me boli

Izatkan negde daleko

U ćutanjima

U izgubljenim jecajima

 

Čujem

Kako fijuk baletana na trenutak vraća njihovu moć

Čujem

Neku tužnu melodiju, koja me kida

Ali i daje moć da podignem glavu

Osećam

Svaki zvuk tih pokidanih žica

Kao da je ovde

Kao da je sada

Kao da se ništa nije dogodilo

 

Proklinjem dan kada sam ih ugledala

Vetar će ih odneti

A meni ostaviti tužno sećanje

Na jednu gitaru.

Na jedan život.

Na nešto što je bilo, a nikada se neće vratiti.

 

Čujem

Pratim svaki šum tih svilenih niti

Možda radost?

Možda tuga?

Više se ne sećam.

Kako neko može biti toliko okrutan,

Kako ja mogu biti ovoliko nežna!

 

Iz drugog sveta

Davno iščezlom i zaboravljenom

Čujem glas

Uništena je

Žice otišle u bezdan.

Osećam taj zvuk,

Pod prstima,

U grudima,

U crnoj slici koju sam davno naslikala.

 

Gledam

U sebe

U bledu senku koja je nekada bila čovek.

Vidim se i bez ogledala.

Samo bes

Samo samoća.

Ta odvratna osećanja koja obožavam.

Rastrgnuta nad istim bezdanom kao i moja izgubljena gitara

Sanjam

Da je bar jedna žica ostala meni,

A ostale neka raznese vetar po svemiru,

Neka ih pokida do kraja, neka ne ostane ništa od njih!

 

Uništeno, rasuto, nemo,

Gledam se u ogledalu.

ne smem ništa da kažem,

ne smem ni da jecam.

Bistro staklo lomi se pod mojim nogama

I ja znam

Ja znam šta sam videla

 

U tom ogledalu zvanom život, mene više nema....