Moja dela

Nesalomiva

Potiskujem sva osećanja, odganjam moguću bujicu neizrečenih reči, misli me vode novom smislu života poričući sve znake mog dosadašnjeg života. Žmurim i vidim nepregledna i nedostižna prostranstva moguće sreće, boljeg sveta. Vidim sebe sa osmehom na licu, bez imalo bola i bez trunke griže savesti, da se prepustim vrtoglavom, bezizlaznom, beskonačnom. Želim da verujem da ću smo jedanput uspeti da uhvatim neuhvatljivo, dostignem nedostižno, osetim čeličnu ruku sveta koja ujedno postaje i nežna, i mila. Nežno dodiruje moje lice, skoro da i ne osećam  taj dodir, kao da svojim pokretom želi da mi kaže da nije sve gotovo, gde je život neprestana borba sa samim sobom u kojoj JA uvek pobeđujem. Daje mi snage da zakoračim u nepoznato koje može biti sreća, ali i tuga, i bol. Kako će nove staze izgledati, zavisi samo od mene. Neizreciva nada obuzima moju dušu dajući mi, ne reči utehe, već nove prilike koje ću nevidljivim ključem zaključati u unutra i čuvati od drugih.

            Ja znam ko sam ja, ali ne znam ko su ovi ljudi oko mene. Nepoznati su mi. U meni strah od saznanja kakvi su, ali i znatiželja. Neko malo saznanje grebe moj um i neda mi da odustanem. Pomirljivost li je? Ne, realnost je. Ljudi nisu zli, oni su samo, na svom putu ka savršenstvu, iskvareni, posrnuli pokušavajući da besmislenim stvarima daju smisao. Bilo kakav, samo da to bezvredno nešto zvuči dovoljno razumno da bi postalo njihov cilj. Ne žele time da kupe druge, već svoje verovanje u ovozemaljski život. Nemogu da sanjaju, to je utopija za njih. Predaju se materijalnom nerazmišljajući o siromaštvu svoga duha. Moja duša je još neiskaljana ovakvim grehom. Moji su džepovi puni ljubavi i lepih reči za druge. Zašto se onda čitavog života trošiti na pogrešne ljude, dok oni koji su vredni nemo prolaze kraj nas? Mislim da se kvalitet nečijeg života, između ostalog, može odrediti i veličinom njihovih prijatelja. Ja danas prijatelja nemam . niti želim da ga imam. Sve ono naše što damo drugome čini nas ranjivim prema njemu. Tako sam i ja veličinu milosrdnog anđela shvatila onda kada mi je okrenuo leđa i ostavio da se sama borim sa svojim malim životom protiv celog sveta. Sada shvatam da je ceo taj svet zapravo u meni i da niko ne zaslužuje da bude u njemu. Moj život je meni najvredniji i nema predaje! Svako moje posustajanje je vaša hrana, dželati moji! Uprli ste svoje užarene oči u mene čekajući moj pad, ali zar stvarno mislite da ste toliko vredni da ću pasti pod vama? Svako dana postajete bezobzirniji i nemarniji prema svojim postupcima. Svojom zlobom umanjujete sebe, ne mene, upamtite! Jadni ste! Ako mislite da ćete ružnim rečima i prezirnim pogledima pokolebati mene u mojoj borbi, grešite. Ja se borim za sebe, ne protiv vas.

            Samo njihovo postojanje daje mi snage da izdrzim sve muke na koje me život stavlja. Ako se dobročinstvo kupuje, ja ne žeilim da ga platim. Ako je laž cena za vaše društvo, onda je suviše niska. Toliko niska, da nije dostojna pomena. Vi ste toliko mali dan iste vredni ni sami sebi, a kako biste onda bili onima koji vaše prijateljstvo kupuju lažima?

            Hodam sigurno, neutabanim stazama i nije mi teško. Podižem glavu visoko, ali ne zaboravljam šta je dole. Ostavljam za sobom sve ono sto su ljudi rekli i uradili, a na dlanu desne ruke poneću svoju dušu ne želeći da je izgubim na trnovitom putu života.