Moja dela

Hvala...

Мудраци Сиване кажу да је немогуће да у једном тренутку човек у глави има само једну мисао. Ја сам их имала много више од једне. Живот-смрт? Тама-светлост? Вратити се злу или стремити добром? Борити се или дићи руке?

Од чега? Од себе?! Од живота, од опојних мириса пролећа, од оног сетног осећаја када угледам златно лишће како се спрема да нестане, да би се, у пролеће опет вратило, у свом најлепшем оделу?! Ни то лишће не умире, оно само спава кад осети да не може да издржи суровост зиме. Никада! Зар да дигнем руку на јединствену себе? Бесна, очајна, тужна, несрећна, насмејана, радосна! Ја сам јединствена. И не постоји нико као ја. Не знам да ли ме разумете, није то нарцисоизам, то је реалност. Сви смо јединствени! Ја желим да уживам у тој својој посебности.

Зар после једног пада треба лећи и умрети?? Питам ја вас где је читав процес радости у устајању? Траје, можда је и тежак, али ко не дође до дна, не може се никада попети на врх! Хиљаде мисли ми пролазе кроз главу, а ја желим само једно. Да је дигнем! Нико није вредан мог живота, ни вашег, ничијег! Иако ми ђаво копа по мислима ја себе никада нећу дати! Црна вода се може избистрити, равнодушно је гледам и знам да ће после неког времена бити чиста као душа, ако душа уопште постоји. Узимам гумицу и бришем. Све! Стара ја не постоји више. Искре постоје, али ЈА више не. Шарени кристали играју око мене, ја дајем све, зној, крв, осмех, сузе, радост, па и тугу, да заборавим, да их одагнам, јер ако их прихватим, нећу се родити поново. Ја те, Животе, волим више него што ћеш икада знати, не желим само да узмем од тебе, желим и да ти дам. Хвала ти што си ми дао прилике да се осетим мртво, крваво, што си допустио Луциферу да ми оглође кости, јер сад знам да могу и хоћу достићи звезде. Сад знам да свим срцем, ако га имам, желим да будем ЧОВЕК! Више не верујем, сада знам да сам личност која заслужује другу шансу. Верујем у моћ свог ума. Можда се све ово дешава још некоме, али ја се не дам, ја не дам себе за новац, за љубав... за трице! Ја нисам марионета којом се могу ђаволи играти, ја сам борац! Имам те, Животе, читавог пред собом, нећу те никада дати, никада и никоме. Не играм се речима, само говорим шта ми је на души. Газила сам, рушила, палила, пуцала, славила погрешне ствари у погрешно време, сада молим за милост! За самилост! ТИ си учинио да се сваког јутра будим са осмехом и дишем овај предиван живот. Извини што Ти кажем ти, али као што Превер рече: “Ја кажем Ти свима које волим“. Склизнула сам са ивице, Ти ми пружаш руку спаса. Смејем се! После свега, ја се смејем!

Ја нисам губитник, моје време тек долази, ја могу бити само победник!

Хвала Ти до неба!

Мом доктору, који ми је отворио очи и опет учинио живом!

Емина Недељковић