Moja dela

Mom mostu na Tari

Reka. Brza i penušava. A nad njom – čudo. Ogroman luk  bez kraja. Sivi stvor koji izaziva emocije na dvoboj.

            Ne znam koliko je dugačak izražen u metrima. Verovatno mnogo, ali u mojim očima je ogroman i jak, a u isto vreme sićušan, čim može da stane u jedan pogled.

            Gledajući sa reke čini se kao da je neko greškom isekao nebo, pa ga nepravilno zalepio. Odsjaj sunca na betonskom putu, užareni stubovi, kolona automobila koji danima prolaze ni ne primećujući tu fantastičnu sponu među ljudima; a na kraju pogled na reku. Na neustrašivu kraljicu planine. I sve što je jednoj ljudskoj duši potrebno da bi dosegla mir, je tu. Prelep pogled i još lepši most – raj.

            Samo pokušajte da zamislite sofisticiranost mosta. Ogroman luk od obale do obale. Desetak stubova između luka i kolovoza. Krivine koje poput treperave duše navode ljude, ta mala stvorenja, na oprez. Glomazni kameni gelender sa još nekoliko desetina manjih kamenih stubova. I dva trotoara. Sa obe strane. To je za one koji se za trenutak zapitaju da li je to sve stvarno, pa stanu da se uvere. A pogledi se survavaju u ogromnu prazninu koju je za sobom ostavilo vreme.

            Stoji tamo i ne miče se nikad. Kao lojalni vojnik na straži. Svedok davno iščezlih epoha i ljudi koji su nekada davno prolazili tuda. On priča. Ali malo njih može da ga čuje. Priča svoju tužnu istoriju kada su se neprijateljske vojske kretale njime. Ali isto tako i srećne trenutke, kao kada su tu nekada dolazili zaljubljeni na sastanak, a kasnije se spuštali da kod hladne reke dočekaju zalazak sunca. A tada je najlepši. Poslednji zraci sunca svojim zlatastim mirom presijavaju se na mlakom kamenu dok on nestaje u toj igri svetlosti, i polako tone u san, u divnu setnu noć. E tad mu se zaista ne vidi kraj! Luk, poput grbave bake,  pruža se u nedogled, dok poslednji stubovi iščezavaju u prvoj zvezdi i prvom tragu mesečevog srpa na plavičastom nebu.

            A ujutru se budi silno osećajući život, kao da juče ni ne postoji. Ali ovoga puta još lepši svilenkast i krhk. I čini se da mu je sunce majka, i da ga iz mraka polako vodi prašinom staze koja je jurila ka novom danu i novom životu.

            I opet će stotine automobila i poneki zainteresovani putnik prelaziti preko njega, potajno želeći da ostane tu, na tom nevinom starom biću koje se svakoga dana ponovo rađa.

            I tako svakog dana. Proslavlja svoje rođenje sa prvim zracima sunca i tone u noć za prvim noćnim vetrovima. Ali je uvek ostajao isti. Siv, pogrbljen, jak. Pod kolovratima kiše ili kovitlacima snega. Spona među ljudima. Možda i jedina. Možda su samo te građevine koej nazivamo mostovima poslednje niti koje nas spajaju. A možda ni oni ne bi bili da nisu nepomični. Priča priču reci. I uvek naglašava kako je on samo jedan veliki grbavi stari most, zanemarujući svoju ulogu i sve male živote koji su prošli tuda.

            Ja mislim da je njegova uloga sveta. I uvek ću stajati pri tome da je mostove izmislio sam bog. Kao neprikosnovenog stranca, kako bi služio ljudima kao možda poslednja veza među njima.

            Mesec koji se, tanan, ocrtava u tami, dopuštao je da se nazre jedna neobična građevina, zalebdela u nepostojanosti noćne topline. I reka je na trenutak zastala. Dugo su se gledali, nepomični, nemi, shvatajući sve.