Moja dela

Jesen

Vreme je stalo. Sve ćuti i polako tone u mrak. U setnu tišinu vremena. Žuta seta oko nas. Haljina nežnosti, lepote, ushićenja, pala je i sada gazimo po njoj kao po tepihu prošlosti punom uspomena. Magleno sivilo jeseni obuzelo je naše duše, i sada,  puni bola,  koračamo ka žutim vetrovima svoje smrti. Jedan tango koji plešemo ovih sumornih dana zove se jesen. Ta neodoljiva čežnja za fascinantnom melanholijom. Oblaci, čini mi se teški hiljadu tona, koračaju kroz noć udišući lomnu prozračnost vazduha sazdanu od beskonačja božijih suza i lišća od vetra. U magli se gubilo drveće, ta ogromna bića koja vetar navodi na puteve kolovrata hladne tuge. A negde u daljini to isto drveće stapalo se sa rekom. I ona teče sporo. A kuda bi žurila? Svom večnom ušću u modrom nebu...

            Tišina. Samo fijuk baletana koji neumorno izvodi svoju piruetu, svaki put sa većom strašću i većom željom. Tužna prilika jeseni ocrtava se u modrini neba toliko jasno da osetih bol u očima. Miran, ali neizdrživ. A onda to čudo! Čudo koje me još više uvuče u nostalgiju za sunčevim zracima i nečujnim vetrovima: sjaj kapljica koje su posle noćnog pljuska, klizile s krova...

            Sve ćuti. Miču se samo suve grane drveća pod komandom vazdušnog vrtloga. Svirao je tužnu melodiju po iskidanim žicama dobro mu znanog instrumenta. Bol. Strah. Ne želim da osećam tu maglenosivu stenu koja mi pritiska dušu i ne da da živim sa neizrecivim mirom kojim sam živela letos. Sada osećam samo ništavilo. Ponor, koji me svim silama vuče ka ugašenoj prašini neba koja ponosno luta u noć. Osećaj sreće bešumno bi skliznuo i brzo isčezao u dremljivim ulicama...

            Nema me. Gubim se. Nestajem u sivom odblesku nekog već proživljenog dana u koji sam greškom dospela. A onda zvuk. Jecaj šuma budi tišinu noći. Treperav trzaj uspavanog sveta. Nešto od čega bežim, a bežeći osećam da sam mu sve bliža. Trčim kroz tihe ulice bola, dok ulične svetiljke, ocrtavajući se naspram neba, liče na zelenkasta stabla kraj jednog već pređenog puta. Hoću da vrisnem i oteram ovo mrtvilo skriveno u ćutanjima među izgubljenim uzdasima. Ali ne mogu. Odjednom nemam glasa. Ne mogu ništa da izustim. Hoću da pokidam svilene niti očaja, ali ipak ga neka mala, sićušna modrina iz moje duše priziva želeći da ostane tu zauvek. Jedan trenutak večnosti vremena. Ništa. Jesen.

            I tako tonem zajedno sa tom hladnoćom oko srca, u magli dana i gubim se sa svim tim kovitlanjima beznađa u neki novi svet i novi dan pun maglenih odblesaka prethodnog.