Moja dela

Božije delo

Nikada više. Osećaj krajnosti bode mi dušu u srž mog postojanja. Samo bol. Tih, ali nepodnošljiv. Otišao si. Ostavio si me. Sama, u ovom haotičnom svetu, ne znam da li ću moći. Suza nemam da te oplačem. Jauka nemam da te ožalim. Nema sam pred svojom nesrećom. Slomljena, a da mi ne fali ni dlaka sa glave. Nemam odgovarajuću reč da opisem ovoliku tugu. Osećanja ne staju u pojmove.

Poslednji dan tvog života bio je divan. Nežno prolećno sunce milovalo je travu, drveće, automobile, samo tebe nije stiglo da pomiluje. "Tako treba", govorio si. "Sunce daje život i greje ono što živi". Plačem. "Meni života nema, i ono to oseća". Jednom jedinom rečenicom bacio si me u ponor iz kog dugo neću moći da izađem. Zašto? Zašto si bio tako pomiren sa smrću? Gledam tvoje krupne crne oči, svesna da je možda svaki pogled poslednji. Ne znam šta da ti kažem. Svaka reč mogla bi da bude pogrešna. Oko nas padaju bombe, metalni izrazi mržnje, ljudi su skrhani ratom. Ja ne razmišljam o tome. U ovom trenutku, to je možda najbolja stvar koja bi mogla da mi se desi. Ne čujem sirene, ni uplašene ljude kako hitaju u svoje kuće. Čujem samo tihi jecaj tvoje duše. Kako da imam veru? U koje čudo mogu da verujem kad se preda mnom gasi jedan ljudski život, a ja ne mogu to da promenim? Gde je sada bog? Zar nas je ovako sitne i beznačajne sada i On napustio?

Osećam se izgubljeno. U ogromnom gradu, hiljade ljudi svakodnevno prolaze pored mene. Nijedan lik mi ne znaci. Nijedan njihov užurbani pokret u ovom bezumlju ne predstavlja mi ništa. Moj svet si ti, brate moj, a znam da te uskoro neće biti. Mrzela sam život, mrzela sam boga. Koji je to greh ako je kazna gledanje dragog bića kako umire mučeći se? Tvoj smireni glas govori mi da vera ne sme da se gubi. "Idem na bolje mesto, tamo odakle sam došao", rekao si. Tešila sam se u besanim noćima da je tvoja duša isuviše čista da bi hodala ovozemaljskim prljavim stazama. Ali, u ovakvim trenucima utehe nema. Zašto si tako mudar, tako racionalan? Gaze te sa svih strana, a ti i dalje čvrsto stojiš na svojim nogama. Odakle ti snage, brate moj? Ja sam slaba. Slaba pred ratom, slaba pred bogom, slaba pred tvojom bolešću.

"Umoran sam", izgovorio si neobično tiho.

"Lezi", odgovorila sam.

"Ne, ne, umoran sam od ovog sveta, od ovog života. Ne želim da trošim svoje postojanje ovde. Danas se ljudi ubijaju za parče hleba, vreme je zlo. Ruše nam zgrade, ulice, mostove, ruše ove naše male živote. Sit sam nepravde. Život ljudi koje srećeš na ulicama sveo se na borbu za opstanak. Na traženje hrane i krova nad glavom. Mi smo potlačeni. Pred manjim, ali jačim ljudima od sebe. Stidimo se svog poniženja, savijamo glave pred bližnjima moleći se da se ovaj pakao završi. Kakva je to sila koja ruši sve pred sobom? Koja uništava tuđe domove i od njihovog sveta pravi ruševime? Od toga sam umoran. Od dna koje nam neprestano izmiče pod nogama i spušta se dublje i dublje, tolikom brzinom da to ne možemo da ispratimo. Stidim se svoje nemoći pred silom, boli me moja mržnja prema režimu. Ovu zemlju i ove ljude više ne prepoznajem. Ali verujem. Verujem da je preko te granice, koja razdvaja život i smrt, bolje. Ne bi bog dozvolio mučenje duša na oba sveta. Zato želim da odem odavde. Možda je to greh, ali ogoršen sam".

Slušam tvoje reči, a naviru mi suze. Želim da vrisnem i probudim ovaj očaj, ali iz života buđenja nema. Surov je, jadan je. Suočena sam sa svojom bedom, sa svojom sramotom. Rob sam. Svaki tvoj uzdah čujem jasno, svaku tvoju reč vidim, samo dodir više ne osećam. Teško mi je. Ti znaš da ćeš otići, ali ne znaš kakav će moj život biti bez tebe. Znaš o čemu razmišljam. Veruješ da ću preboleti. Tada sam i ja verovala. Danas, shvatam da se smrt voljenog bića nikada ne može preboleti.

Ne znam da li da te gledam. Svaki pogled upućen tebi ubija deo mene, a znam da ću se jednog dana probuditi i da tebe neće biti. Zato želim da zapamtim svaki tvoj pokret i ne skidam pogled s tebe misleći da ćes otići, a da ja neću biti tu da te ispratim. Ti to osećaš. Tražiš reči koje bi me bar malo utešile. Umesto toga, grliš me i spuštaš nežan poljubac na moje čelo. Nigde nikoga i nigde ničega. Samo dve napaćene duše suočene sa stvarnošću.

Hiljade poznatih misli mi prolaze kroz glavu, iznova i iznova. Osećam se poraženo, slomljena. Sve to ja već dobro znam, ali bujica je beskonačna. Pomešana osećanja, bol i nada, patnja i ljubav. Vere nemam. Ne mogu da je nađem. A kako bih i mogla kada te gledam takvog? Kada vidim tvoje mrtve oči i pogled koji čezne za smrću. U toj vrtoglavoj igri, u pijanom plesu života i smrti, ne mogu da pronađem svoje mesto. Kada bih mogla otkrijem najlepše reči na ovom svetu da ti kažem koliko te volim; kada bih imala snage da išta izgovorim u ovom haosu nastalom od srušenih zgrada, mostova, kuća, od srušenih života i uništenih miliona malih svetova, a pre svega mog-malog i beznačajnog u odnosu na čovečanstvo, ali meni najvrednijeg, bilo bi mi lakše. Ti to osećaš. Ni ja nisam ista, ti to najbolje znaš. Ne mogu da se pomirim, ne želim da se pomirim sa predstojećim krajem. Kada bih ja mogla da odem umesto tebe. Kada bih đavolu mogla dati svoju dušu u zamenu za tvoju. Neka breme padne na mene, a ti zivi, brate moj najvoljeniji! Posmatraš me krajičkom oka i plačeš. Ne vidim te, ne čujem te, ali znam da plačeš. Tražiš reči koje bi mi olakšale ovu tugu, ali ih ne nalaziš. Prvi put, ostao si nem.

"Znam da bi dala svoj život za mene. Ali to je nemoguće. Ne bih dozvolio toliku nepravdu. Ni bog, ni ja.", prekidaš tišinu i izgovaraš moje misli. "Takodje znam i da mrziš život, sebe,  do nekle i mene. Ali život je lep. I patnja i sreća, i tuga i smeh, sve je to lepo! Ne veruješ u to, ali ja znam da je tako. Svako ima svoj put, moj je smrt, pred tobom još uvek ima izbora. Možeš da odabereš lakši ili teži put, izaberi oba. Malo tuge, malo besa, i puno vere i optimizma. Kada se sve ovo završi, shvatićeš zašto ti ovo pričam. Ne oplakuj me živog, sestro. Molim te za to. Tu sam. I kada me budeš videla u kovčegu volećeš me isto kao i sada. I kada vreme pregazi moje postojanje, ti ćeš me voleti. Zato ću živeti duže i zato te ne ostavljam".

"A kako da te ne oplakujem? Kako da se ponašam normalno kada je možda svaka tvoja reč poslednje što ću čuti od tebe?" Sirene. Odgovora nema, samo užurbano spremanje za beg od čeličnih ptica spremnih da nas unište. Uzevši sve što je potrebno za sklonište od zla, stajem očekujući da kreneš za mnom. Ti nepomično ležiš u krevetu i ne gledaš me.

"Hajdemo u podrum", rekla sam tiho.

"Danas ne", odgovorio si.

Sedim pored tebe i ćutim. Ne želim da pitam zašto želiš da ostaneš u stanu, jer odgovor znam. Zato se kao dete svijam pored tebe i spuštam ruku na tvoje grudi. Oko nas zvuci uništenja, lomljavine jednog sveta i nestanak mnogih života. U nama-tišina. Zastrašujuća tišina. Mir. Jedini trenutak kada nismo razmišljali ni o čemu. Uspela sam! Uhvatila sam trenutak i živim ga. Dugo si me učio tome. U ovom trenutku, ležeći u tvom zagrljaju, svesna sam da je život ovde i sada. Dišem duboko želeći da zapamtim miris vazduha kada sam prvi put u životu osetila blaženstvo. I sada ga pamtim. Zapravo, nije se osećalo ništa, samo čist kiseonik, miris nečega što nam omogućuje život.

Ustaješ i sedaš pored mene. Toliko nečujno i sa lakoćom da to nisam ni osetila.

"Znam da ću uskoro umreti i da nema svrhe da više išta želim i da se ičemu nadam. Ali potajno želim da doživim samo dve stvari. Kraj ovog ludila koje nas okružuje, da vidim svoj grad nasmejan i lep. I more. Da čujem njegov kristalni šum, da žmurim i da u svojim mislima vidim daleka nedostižna prostranstva. Samo to.", rekao si, a u tvom glasu osetila sam najiskreniju nadu. Čudno je to koliko ljudi pred smrt žude za sitnicama trazeći mir za svoje duše. A još čudnije, kako se u tim trenucima osećaju kao deca-zaštićeno i spokojno.

Spuštaš glavu u moje krilo, ali ne okrećes se ka meni. Tvoj pogled luta negde izvan ove sobe, izvan ove situacije. Verovatno vidiš dugu. Uvek si govorio da, ako nešto ukazuje na to da je život lep, to je duga. Ta neobjašnjiva slika prirode i savršenstva, odraz svih ljudskih osećanja, podseća na sreću. Govorio si da smo stvoreni da budemo srećni, jer je duga išarana veselim bojama. Ljubav je ljudska suština, a ne gubiti veru u nju je najveća veština. Zato znam da sada vidiš dugu. U mojim očima, duga je orbita tvog postojanja. Zato je i ja volim.

Okrećes se ka meni, gledaš me u oči, radosno i zaštitnički.

"I tvoj život je duga, samo treba da je nađeš. Život je lep. Moj život je bio lep." Sklapaš oči i ja znam-nikada ih više nećeš otvoriti. Stežem tvoju ruku i vrištim. Pogled mi luta po sobi tražeći nešto što nikada neće naći. Tražeći tvoju dugu, izgubljenu u beskraju konačnosti. Ne nalazim je. Beskraj je daleko, a moja duša je umorna.

Dugačka kolona nemih ljudi ide za tobom mučno tiho. Ne čuju se ni koraci. Posrćem, ali želim da poslednji put prošetam sa tobom. Poslednji. Krik majke nad mrtvim detetom. Urlik sestre za bratom. Suze na licima desetine ljudi koji ćutke stoje nad tvojim grobom i vešto ih prikrivaju. Škripa kovčega koji nevoljno ulazi u raku. Tupi udarci zemlje o njega. Na trenutak, poželela sam da skočim za prvim grumenom. Umesto toga, bacam ti traku koju si mi jednom poklonio. "Opus dei" piše na njoj. Tvoje objašnjenje za savršenstvo. Ne mogu da zaustavim suze. Ne mogu da složim iole normalan izraz lica. Jedan veliki deo mene danas je sahranjen. Najbolji deo mene istopio je sjajni zrak sunca današnjeg dana. Gotovo je. Sada to zasigurno znam.

Ne mičem se. Nastupio je onaj trenutak kada je bol ogroman, toliko veliki i težak da više nema suza, ni jauka. Samo ćutanje.