Moja dela

Prvi si jutros pozdravio sanjive ulice,

I zapevao pesmu novome jutru.

Sa metlom u ruci

Prvi si pozdravio

Tek rascvetali bagremov cvet,

I prvog putnika

Što žuri u susret sreći!

O vetre, molim te,

Ne troši svoju snagu

Na tom prekrasnom cveću,

Ne kidaj njegov krun

Vetre, molim te,

Dodji, pomiluj lice ove usamljene devojke,

Koja čezne za tim.

Pomozi joj da zaboravi tugu,

Odnetu sreću!

Budi joj drug

I pomiluj njeno zažareno lice

Ove lepe večeri.

Ne daj da život okrene

Svoju surovu stranu,

I da joj mladost nestaje

U mašti najlepših snova.

Ne,

Neću više da te gledam

Među lažnim oblacima.

Dokle da te slušam

I gledam tvoje lažne oči?

Zašto si opustošio moju sreću

I pustio da otplovi,

Da je raznesu vetrovi

I poplave mora?

Da plačem,

Da jurim,

Po svetu i da je tražim

Među razbesnelim uraganima

Ne,

Neću više da te gledam

Među lažnim oblacima.

Hoću da nađem odnetu sreću

I da volim istinu

Lepih,

Tuđih očiju.

Ti,

koji si učinio moj život bednim,

Koji si mi zatvorio oči

I pustio me da lutam.

Ti,

Koji ne znaš za sreću

Da postoji među ljudima,

I za lepotu

Koja zanosi svet.

Hoćeš li nekuda da odeš

Među razbojnike

Da rastrgnu tvoje kameno srce?

Hoćeš li da oslobodiš ljude ovoga sveta?

Zašto im ne daš samo ono zašta te mole?

I ljube tvoje kameno srce,

Na sve ljude

Bednike ovoga sveta.

Ostali smo tu;

Da gledamo crnilo ovoga sveta

Da slušamo jauk krvavih ljudi

Zar smo tako daleko od nas?

Gde je taj put?

Gde je ta staza?

Pođimo svi tamo

I naći ćemo je!

Pođimo krvavom rekom

I rasplamsalim vetrom.

Neka gori naše telo

I neka teče naša krv

Ali ona je tamo

Osvetliće je nošaji vetra

I doneti krvava reka.

Neću više da gledam tvoju lepotu

Skrivenu pod stenjem,

Niti da molim za gram tvoje sreće.

Neću da me prezireš i mučiš

Ti gorki i bedni živote!

Pusti me da odem od tebe!

Skini svoje teške ruke sa mog tela.

Oslobodi ga.

Ono želi život,

Nov,

Lep,

Tuđi život.