Moja dela

Vreme je stalo. Sve ćuti i polako tone u mrak. U setnu tišinu vremena. Žuta seta oko nas. Haljina nežnosti, lepote, ushićenja, pala je i sada gazimo po njoj kao po tepihu prošlosti punom uspomena. Magleno sivilo jeseni obuzelo je naše duše, i sada,  puni bola,  koračamo ka žutim vetrovima svoje smrti. Jedan tango koji plešemo ovih sumornih dana zove se jesen. Ta neodoljiva čežnja za fascinantnom melanholijom. Oblaci, čini mi se teški hiljadu tona, koračaju kroz noć udišući lomnu prozračnost vazduha sazdanu od beskonačja božijih suza i lišća od vetra. U magli se gubilo drveće, ta ogromna bića koja vetar navodi na puteve kolovrata hladne tuge. A negde u daljini to isto drveće stapalo se sa rekom. I ona teče sporo. A kuda bi žurila? Svom večnom ušću u modrom nebu...

            Tišina. Samo fijuk baletana koji neumorno izvodi svoju piruetu, svaki put sa većom strašću i većom željom. Tužna prilika jeseni ocrtava se u modrini neba toliko jasno da osetih bol u očima. Miran, ali neizdrživ. A onda to čudo! Čudo koje me još više uvuče u nostalgiju za sunčevim zracima i nečujnim vetrovima: sjaj kapljica koje su posle noćnog pljuska, klizile s krova...

            Sve ćuti. Miču se samo suve grane drveća pod komandom vazdušnog vrtloga. Svirao je tužnu melodiju po iskidanim žicama dobro mu znanog instrumenta. Bol. Strah. Ne želim da osećam tu maglenosivu stenu koja mi pritiska dušu i ne da da živim sa neizrecivim mirom kojim sam živela letos. Sada osećam samo ništavilo. Ponor, koji me svim silama vuče ka ugašenoj prašini neba koja ponosno luta u noć. Osećaj sreće bešumno bi skliznuo i brzo isčezao u dremljivim ulicama...

            Nema me. Gubim se. Nestajem u sivom odblesku nekog već proživljenog dana u koji sam greškom dospela. A onda zvuk. Jecaj šuma budi tišinu noći. Treperav trzaj uspavanog sveta. Nešto od čega bežim, a bežeći osećam da sam mu sve bliža. Trčim kroz tihe ulice bola, dok ulične svetiljke, ocrtavajući se naspram neba, liče na zelenkasta stabla kraj jednog već pređenog puta. Hoću da vrisnem i oteram ovo mrtvilo skriveno u ćutanjima među izgubljenim uzdasima. Ali ne mogu. Odjednom nemam glasa. Ne mogu ništa da izustim. Hoću da pokidam svilene niti očaja, ali ipak ga neka mala, sićušna modrina iz moje duše priziva želeći da ostane tu zauvek. Jedan trenutak večnosti vremena. Ništa. Jesen.

            I tako tonem zajedno sa tom hladnoćom oko srca, u magli dana i gubim se sa svim tim kovitlanjima beznađa u neki novi svet i novi dan pun maglenih odblesaka prethodnog.

Hiljade neobuzdanih osećanja preplavljuju moj um, moju dušu, moje telo. Daleko, iza novog sveta, vremena i prostora, stojim sama u tišini beskonačnosti, mimo svih ljudi i zbivanja, ali ne osećam se usamljeno. Osećam blaženstvo. Znam da negde u nekom drugom svemiru postoji neko stvoren samo za mene. Moja druga polovina koju tokom čitavog svog lutalaštva neuspešno tražim. Ali, ne osećam se poraženo, već jako i spremno za nove bitke. Ja tražim svetinju svoje duše, davno izgubljenu u beskraju vremena. Naći ću je, to zasigurno znam. Naći ću onaj deo sebe koji razume ovaj moj deo bez ijedne reči, bez ijednog pogleda i pokreta. Onaj deo koji će biti uteha mom srcu u danima bola i noćima požude. Mali, ali tako značajan za suočavanje sa životom

            Sama ne umem. Zato verujem. Verujem da ću te naći negde između svetova. Bujica je nepregledna, nezaustaviva. Zaurlala bih iz sveg glasa da me ti čuješ i spaseš ovog ludila. Požutele stranice podsećaju me na dužinu mog čekanja. Uhvatim li papir malo grublje, pocepaće se i pretvoriti u prah. Pišem ti svakoga dana, jer ne želim da zaboravim da postojiš, ne želim da zaboravim da mi trebaš, jer deo mene je u tebi. Ja nisam rob, ja sam samo  slabić. Pred sobom, pred svetom, pred bogom! Da bih opstala ovde, između ovih osećanja koja me preplavljuju poput plime i udaraju o mene kao o obalu, treba mi saznanje da postojiš. Treba mi tvoja nežna, a ujedno i nemilosrdna, ruka da mi pruži život. Treba mi tvoj iskreni osmeh i dubina tvojih očiju koje obećavaju svet. Treba mi tvoja lepa reč da mi vrati osmeh na lice i mir, da znam da sam i ja nekome potrebna.

            Zlatne niti mog ćutanja pucaju i otkrivam hiljade reči koje imam za tebe. Ne znam koliko si daleko, ali te osećam. Zato vičem ne bi li čuo moj vapaj, tamo, u drugoj galaksiji, izvan mog domašaja. Zabluda li je? Ja znam da ne. A šta bih bez nade koja će me održati, a koja se privila uz mene i postala ja?

Reka. Brza i penušava. A nad njom – čudo. Ogroman luk  bez kraja. Sivi stvor koji izaziva emocije na dvoboj.

            Ne znam koliko je dugačak izražen u metrima. Verovatno mnogo, ali u mojim očima je ogroman i jak, a u isto vreme sićušan, čim može da stane u jedan pogled.

            Gledajući sa reke čini se kao da je neko greškom isekao nebo, pa ga nepravilno zalepio. Odsjaj sunca na betonskom putu, užareni stubovi, kolona automobila koji danima prolaze ni ne primećujući tu fantastičnu sponu među ljudima; a na kraju pogled na reku. Na neustrašivu kraljicu planine. I sve što je jednoj ljudskoj duši potrebno da bi dosegla mir, je tu. Prelep pogled i još lepši most – raj.

            Samo pokušajte da zamislite sofisticiranost mosta. Ogroman luk od obale do obale. Desetak stubova između luka i kolovoza. Krivine koje poput treperave duše navode ljude, ta mala stvorenja, na oprez. Glomazni kameni gelender sa još nekoliko desetina manjih kamenih stubova. I dva trotoara. Sa obe strane. To je za one koji se za trenutak zapitaju da li je to sve stvarno, pa stanu da se uvere. A pogledi se survavaju u ogromnu prazninu koju je za sobom ostavilo vreme.

            Stoji tamo i ne miče se nikad. Kao lojalni vojnik na straži. Svedok davno iščezlih epoha i ljudi koji su nekada davno prolazili tuda. On priča. Ali malo njih može da ga čuje. Priča svoju tužnu istoriju kada su se neprijateljske vojske kretale njime. Ali isto tako i srećne trenutke, kao kada su tu nekada dolazili zaljubljeni na sastanak, a kasnije se spuštali da kod hladne reke dočekaju zalazak sunca. A tada je najlepši. Poslednji zraci sunca svojim zlatastim mirom presijavaju se na mlakom kamenu dok on nestaje u toj igri svetlosti, i polako tone u san, u divnu setnu noć. E tad mu se zaista ne vidi kraj! Luk, poput grbave bake,  pruža se u nedogled, dok poslednji stubovi iščezavaju u prvoj zvezdi i prvom tragu mesečevog srpa na plavičastom nebu.

            A ujutru se budi silno osećajući život, kao da juče ni ne postoji. Ali ovoga puta još lepši svilenkast i krhk. I čini se da mu je sunce majka, i da ga iz mraka polako vodi prašinom staze koja je jurila ka novom danu i novom životu.

            I opet će stotine automobila i poneki zainteresovani putnik prelaziti preko njega, potajno želeći da ostane tu, na tom nevinom starom biću koje se svakoga dana ponovo rađa.

            I tako svakog dana. Proslavlja svoje rođenje sa prvim zracima sunca i tone u noć za prvim noćnim vetrovima. Ali je uvek ostajao isti. Siv, pogrbljen, jak. Pod kolovratima kiše ili kovitlacima snega. Spona među ljudima. Možda i jedina. Možda su samo te građevine koej nazivamo mostovima poslednje niti koje nas spajaju. A možda ni oni ne bi bili da nisu nepomični. Priča priču reci. I uvek naglašava kako je on samo jedan veliki grbavi stari most, zanemarujući svoju ulogu i sve male živote koji su prošli tuda.

            Ja mislim da je njegova uloga sveta. I uvek ću stajati pri tome da je mostove izmislio sam bog. Kao neprikosnovenog stranca, kako bi služio ljudima kao možda poslednja veza među njima.

            Mesec koji se, tanan, ocrtava u tami, dopuštao je da se nazre jedna neobična građevina, zalebdela u nepostojanosti noćne topline. I reka je na trenutak zastala. Dugo su se gledali, nepomični, nemi, shvatajući sve.

Мудраци Сиване кажу да је немогуће да у једном тренутку човек у глави има само једну мисао. Ја сам их имала много више од једне. Живот-смрт? Тама-светлост? Вратити се злу или стремити добром? Борити се или дићи руке?

Од чега? Од себе?! Од живота, од опојних мириса пролећа, од оног сетног осећаја када угледам златно лишће како се спрема да нестане, да би се, у пролеће опет вратило, у свом најлепшем оделу?! Ни то лишће не умире, оно само спава кад осети да не може да издржи суровост зиме. Никада! Зар да дигнем руку на јединствену себе? Бесна, очајна, тужна, несрећна, насмејана, радосна! Ја сам јединствена. И не постоји нико као ја. Не знам да ли ме разумете, није то нарцисоизам, то је реалност. Сви смо јединствени! Ја желим да уживам у тој својој посебности.

Зар после једног пада треба лећи и умрети?? Питам ја вас где је читав процес радости у устајању? Траје, можда је и тежак, али ко не дође до дна, не може се никада попети на врх! Хиљаде мисли ми пролазе кроз главу, а ја желим само једно. Да је дигнем! Нико није вредан мог живота, ни вашег, ничијег! Иако ми ђаво копа по мислима ја себе никада нећу дати! Црна вода се може избистрити, равнодушно је гледам и знам да ће после неког времена бити чиста као душа, ако душа уопште постоји. Узимам гумицу и бришем. Све! Стара ја не постоји више. Искре постоје, али ЈА више не. Шарени кристали играју око мене, ја дајем све, зној, крв, осмех, сузе, радост, па и тугу, да заборавим, да их одагнам, јер ако их прихватим, нећу се родити поново. Ја те, Животе, волим више него што ћеш икада знати, не желим само да узмем од тебе, желим и да ти дам. Хвала ти што си ми дао прилике да се осетим мртво, крваво, што си допустио Луциферу да ми оглође кости, јер сад знам да могу и хоћу достићи звезде. Сад знам да свим срцем, ако га имам, желим да будем ЧОВЕК! Више не верујем, сада знам да сам личност која заслужује другу шансу. Верујем у моћ свог ума. Можда се све ово дешава још некоме, али ја се не дам, ја не дам себе за новац, за љубав... за трице! Ја нисам марионета којом се могу ђаволи играти, ја сам борац! Имам те, Животе, читавог пред собом, нећу те никада дати, никада и никоме. Не играм се речима, само говорим шта ми је на души. Газила сам, рушила, палила, пуцала, славила погрешне ствари у погрешно време, сада молим за милост! За самилост! ТИ си учинио да се сваког јутра будим са осмехом и дишем овај предиван живот. Извини што Ти кажем ти, али као што Превер рече: “Ја кажем Ти свима које волим“. Склизнула сам са ивице, Ти ми пружаш руку спаса. Смејем се! После свега, ја се смејем!

Ја нисам губитник, моје време тек долази, ја могу бити само победник!

Хвала Ти до неба!

Мом доктору, који ми је отворио очи и опет учинио живом!

Емина Недељковић